- Zid i strah III - 27. May 2022
- Zid i strah II - 11. May 2022
- Zid i strah I - 19. Apr 2022
Davno već to beše, kad se, misleno, po ko zna koji put, sretoh sa Logosom, i on mi tad ispriča sve o zidu. Možda i ne baš sve, jer šta je logika čovekovog ograničenog razuma, naspram logike Boga? U meri, u kojoj sam mogao da shvatim, toliko mi je dato da vidim tad. Sve preko bi, pretpostavljam, dovelo do pucanja „tanene opne” uma, koja čovekov razum štiti prilikom ulaska u „ludo poimanje stvarnosti”, kome nije dorastao.
Svaki roditelj je brižan prema svom detetu. Ne daje mu teret koji ono ne može poneti. Tako je bar moj otac postupao prema meni u nekom, zajedničkom, fizičkom radu. Nije me štedeo, ali dobro je znao čemu sam dorastao. Čak i kad sam bio sam, njegove misli i reči su bile u meni i upozoravale me na meru u svemu. Naravno, kao i svako dete, i ja sam se trudio da ocu pokažem koliko mogu. Često sam hteo da idem preko, date, mi, mere, sve u cilju da me pohvali i kaže da sam jak, da sam muškarac.
U fizičkom svetu, podizanje tereta preko mere, dovodi čoveka u mogućnost dobijanja kile na telu, a u mentalnom svetu, izlazak preko granica razuma, može da dovede do ludila, koje se teško leči, ali nije nemoguće. Marljivi su očevi, tako da, ako je moj otac bio takav, možete li zamisliti koliko je Bog Otac marljiv prema svojoj deci? Ne želi On da čovek zaludi, ali „zaludeše svojim mislima, i potame nerazumno srce njihovo”, ne želi Bog ni da polude ljudi, ipak „Kad se građahu, mudri poludeše.” (citati: Sv. Apostol Pavle Rimljanima, poslanica – gl. 21, 22), međutim ima i to da „ko hoće da bude mudar, neka bude lud”. Eto, tanana je ta „opna” u umu, ali blago onom kome je Otac živ.
Dok pišem ovo, u razmaku vremena od dvadesetak godina, vidim da postoji još sfera i tačaka gledanja na „zid”. Zato mislim da ću na ovu temu, pisati u nastavcima, ali tada, u tom, meni već davnom, misaonom susretu sa Logosom, poimanje zida je išlo sa tačke straha ljudskog. U mojoj prvoj, i jedinoj, za sad, objavljenoj zbirci poezije „Deca istoka”, u tekstu (prema meni, lirsko-proznom), pod nazivom „Deo jednog od pisma kraljici Kreaciji”, dao sam podatak o povezanosti straha i zida. Tad sam tek naslućivao i misaono opipavao razmere svog straha. Naravno, sve se to poklopilo i sa materijalnim svetom. Desilo mi se to, da sam sazidao kuću svojim naporima (uz pomoć oca, naravno), tako da sad imamo kuću u kojoj živimo kao porodica.
Eto, sad se, u toj kući, ne bojimo hladnoće i nevremena. Kao porodica imamo svoju „tvrđavu”. Smanjili smo svoj strah, ali strahovi su uporna pojava, a samim tim i zidovi koje oni stvaraju, jer – „Jao, poskupeli energenti! Pa kako ćemo sad!?” Eto, strah je uporan. Elem, zid. Mislite li da je vojnički rov baš to – „dugačka udubljena linija u zemlji, stvorena u cilju zaštite vojnika”? Da, ona jeste to, međutim to je tek pola istine o vojničkom rovu. Naravno, shvatate da je taj rov napravljen zbog straha. Nisam tada znao, ali Logos mi reče: „Vojnički rov je uspešna priprema za izgradnju temelja zida, koji nije stvoren, jer nije bilo vremena za njegovo zidanje. Da ga je bilo, taj bi zid bio visok do neba i debeo više kilometara”. Sećam se, tada sam razmišljao o Kineskom zidu i veličini straha onih koji su ga stvorili. Isto tako sam (misaono) pogledao Hadrijanov zid, potom Berlinski zid. Gledao sam sve zidove kojih sam se setio. Svi su bili napravljeni zbog straha. Najčudniji od svih, bio je Zid plača. To je onaj, jevrejski zid, koji je davno srušen. Ostao je samo deo, i on, kao takav, postao je sveto mesto za Jevreje. Čudan zid, još čudniji naziv. Bez obzira na to, i on je nekad bio sazidan zbog straha, ali sad služi u druge svrhe, verovatno i za plakanje.
Šta se tu zapravo desilo? Desilo se to, da je (70 god.n.e) rimski imperator Tit Flavije Vespazijan, svojom vojskom, do temelja srušio zidove jevrejskog utvrđenja i tako doveo Jevreje u neposredan susret sa svojim strahom od Rimljana. Da, da, ako si dovoljno dugo u svom strahu, on počne da se obistinjuje. Elem, od utvrđenja je, do danas, ostao samo taj deo zida, koji je, verovatno, tokom vremena, zbog sve češćih poseta (hodočašća) Jevreja, dobio ime Zid plača. Iskreno, divim se jevrejskoj marljivosti prema svojoj prošlosti, međutim da sam jedan od njih, zapitao bih se dublje o nazivu tog zida i uopšte o svemu u vezi njega, ali s obzirom na to, da nisam tog roda, a imam i vaspitanje da u tuđa dvorišta ne gledam, njima ostavljam mogućnost gledanja te pojave. Meni lično ne smeta to što, u dvorištu koje nije moje, neki ljudi stoje pred nekim zidom i plaču, ili ne plaču.
Napred-nazad. Postoji li levo-desno, gore i dole, u pogledu straha? Rekao bih da pred strahom ima samo napred i nazad. Hrabro napred u susret strahu ili nazad u povlačenje i bežaniju, u čemu ljudi traže svoju hrabrost, jer ona je uvek tu, ali ponekad se sakrije od čoveka. Mislim da čovek nekad može da izgleda baš strašno, i kao takav, kadar je da uplaši svoju hrabrost i natera je da se sakrije negde. Bez obzira na to, potraga za nečim iziskuje vreme, a ima li ga? Iza zidova, u tvrđavi, ga ima.
„Još koliko?”
„Čega? Vremena ili straha?”
Nadam se da razumete. Verovatno vam se desilo da ponekad postavljate pitanja sebi i tražite odgovore? Ovde ću prekinuti. O smerovima kretanja i mogućnostima njihove promene na zadatom pravcu (putu), o strahu i zidovima u fizičkim i mentalnim sferama, o tome ću sledeći put. Obimno je to, jer između ostalog, znamo da ljubav čuda stvara. Živo me zanima, postoji li zid izgrađen zbog ljubavi? Za sada je, ovo što napisah, dovoljno. Srešćemo se već u nekom narednom tekstu.
I, naravno – saberite se da se ne biste oduzimali. Svako dobro vam želim.