Zid i strah II

Dunje, tegle sa pekmezom, i razne, zanimljive i slatke, stvari, uvek su držane na najvišoj polici, a tek one opasne, one su odlagane na skrovita mesta. Tako je to kad u kući boravi dete. Sve i da nije bilo stvari koje su boravile „visoko”, kad čovek ima tri godine, mali je rastom i malo toga mu je na dohvat ruke, baš ta pozicija i urođena znatiželja, vuku ga u rast. S obzirom da rast čovekovog tela obitava u vremenu, svakom se (barem meni), činilo, tada, da nikad neću odrasti.

Obuvao sam očeve cipele i pritom imao osećaj da nikad neću stići broj 43. Trebalo je puno vremena da stignem do tog broja, a u međuvremenu, dešavao se život u zajednici u kojoj su važila razna pravila i uputstva, i u svemu tome, za „malog čoveka”, važilo je isto – „Ovo smeš, ovo ne smeš. Ovo možeš, ovo ne radi”. Nije lako kada si malo dete. U vlasti si oca i majke, a imaš želju i nemaš strah da sve probaš. 

U jednom slučaju (a bilo je raznih slučajeva) probao sam neke lekove. Crvena pilula je bila spolja zaslađena, i dok je bila takva, prijala mi je, posle sam je ispljunuo, jer više nije bila slatka. Ona bela, koja nije bila slatka u samom startu, nje sam se odmah rešio. Naravno, brzo sam imao susret sa brižnom majkom i osetio strah, jer sam već naučio da, po izrazu njenog lica, prepoznam svoj pogrešan rad. Ubrzo sam naučio da za eksperimentisanje treba naći skrovito mesto – „svoju „laboratoriju”. Iza zavese, ispod stola ili ćebeta, ili iza nekog zida. Sve to, proisteklo je iz želje bića, koju je um uobličio i, analizom slučaja, stvorio potrebu za paravanom, iza koga si slobodan da uživaš u svojim interesovanjima, a da te pritom ne uznemiravaju. Pa da, naučni radovi se rade u samoći i tišini. Sve je to u redu, ali u svom tom radu, u toj „laboratoriji”, javljala se mentalna barijera prema roditelju, koji može da naiđe svakog časa i pritom poremeti eksperiment pa posle sve mora iz početka, a pitanje je i kad, jer i tvoje vreme je u njegovoj vlasti. Tako su, bar u mom slučaju, mnogi eksperimenti propali, od nekih se odustajalo, a za nekima se žudilo dugo i nije se lako odustajalo. Zbog takvih istraživanja, sve češće se javljala potreba za lažima i prebacivanjem odgovornosti na nekog drugog, ako, igrom slučaja, „naučnik”, nije uspeo da bude sam. Tako je to sa upornim „naučnikom”, ali u svemu tome „naučnik” nauči i to da se laž ne isplati i da rad povlači odgovornost. Da skratim, bez obzira na taj, moj, slučaj sa lekovima, ili bilo koji drugi slučaj, nameće se jedno pitanje – Ima li ikog na svetu, ko se nije uplašio oca ili majke, kad je bio dete? 

Tako i Adam. U društvu žene, uđe on u eksperiment kušanja ploda drveta znanja i shvati da je go. Tad prvi put oseti svoj strah i uplaši se od Oca koji ga je tražio po Edemu. Nije išao u susret svom strahu nego se sakri iza zida od šiblja, i potom, pred Njim, odgovornost svoju prebaci na ženu, a ona na zmiju. Tako poče lutanje njegovo i njeno. Lutanje, u strahu od greške pred Bogom i u stalnom preispitivanju svog rada, da se neka nova greška, koja otežava život i vuče u smrt, ne bi napravila. Ovaj zid je stvoren u umu čoveka (mentalna sfera) zbog straha koji se javlja prilikom pogrešnog rada koji vodi u smrt, pre ili kasnije. Da, to je „strah od Boga – početak mudrosti” i to je prvi strah čovekov. 

Drugi strah dožive Kain, prvi sin Adamov. Od Boga se ne uplaši on, nego se uplaši od sveta koji ga može ubiti. Svakako, opet strah od smrti. A što?

Ubi Kain brata svog zbog ljubomore i posta lukav. Stvori on, tada, mentalni zid pred Bogom pa reče – „Ne znam, zar sam ja čuvar brata svojega?” (Biblija, Knjiga postanja, gl4/9) Ne pokaja se Kain za delo svoje, već osudi sebe govoreći Bogu „Krivica je moja velika da mi se ne može oprostiti.” (Biblija, Knjiga postanja, gl4/13) Kain stade iza svog dela, ali ne pomisli na mogućnost praštanja od strane Boga, nego se uplaši od sveta u koji ga On šalje, prethodno ga proklevši, govoreći mu da će, između ostalog, biti „potukač i begunac na zemlji”. (Biblija, Knjiga postanja, gl4/12) Kain se uplaši sveta i reče Bogu „Evo me teraš danas iz ove zemlje da se krijem ispred tebe, i da se skitam i potucam po zemlji, pa će me ubiti ko me udesi.” (Biblija, Knjiga postanja, gl4/14) Kainov strah od sveta tražio je „zid” iza koga će biti bezbedan, a Bog Otac mu, videvši to, stvori zaštitu od sveta. „Zato ko ubije Kaina, sedam će se puta za to pokajati. I načini Gospod znak na Kainu da ga ne ubije ko ga udesi.” (Biblija, Knjiga postanja, 4/15) Kain, tako, prvi dožive strah od sveta. 

Ne znam kakva vi iskustva imate sa strahom od Boga i strahom od sveta, ali meni su poznata oba, i moram priznati da su, kao pojave, jako zanimljivi. Nose veliku tajnu o životu i smrti. Kog se to sveta Kain zapravo bojao? Čiji je bio taj svet kad je za Kaina bio tuđ? Očigledno da je bio naseljen nečim što ga je uznemiravalo. 

Ipak, to je već druga tema, zato ovde stajem. Mene logika upućuje na to da ne živim u svojim strahovima, nego da promislim o njima. Strah baš i nije neko osećanje. Ima lepših osećanja, a ljubav je najlepše. Možda ima i neko lepše, ali ja za to ne znam, jer od svega što sam doživeo, ljubav je pobedila i prva je na listi osećanja.

U prethodnom tekstu Zid i strah, zapitao sam se postoji li zid stvoren od ljubavi? Možda je neko od vas, nadahnut tekstom ili iz čistog interesovanja, razmišljao o tome. Ako jeste, voleo bih da mi kaže svoja zapažanja. Pomoć prijatelja uvek je dobrodošla.