- Ko to tamo zeva - 30. May 2024
- Od juga Srbije do severa Švedske - 25. Mar 2024
- Zaplanje ili bujanje korova - 18. Aug 2023
„Bože, podari mi prosečnost.”
Mirabo
U glavnom smo gradu jedne susedne zemlje i ljubazni taksista nas vozi prema centru. Razgovor je prijatan, čak prijateljski, jer ovdašnji ljudi znaju naš jezik i prema nama su pozitivno raspoloženi. Izlazimo iz vozila zatečeni prizorom.
Oko nas grandiozni spomenici i fontane, ispred nas trijumfalna kapija, iza socrealističke osmospratnice, u reci galija, a na drugoj obali raskošne građevine sa Jonskim stubovima?! Iza Kamenog mosta, za koji jedni tvrde da ga je gradio Justinijan I, drugi da je to bio car Dušan, a treći – sultan Mehmed II Osvajač, stara, turska čaršija. Čudom se čudimo… Da nismo sigurni da smo sleteli u Skoplje ne bi znali gde se nalazimo. Neko bi rekao da je to zbog toga što je nekadašnja balkanska kasaba izrasla u raskošnu metropolu. Nema sumnje, napredak je toliko vidljiv da prosto štipa za oči.
Lažna raskoš
U hotelu mali predah posle kojeg se raspitujemo šta se to dogodilo sa glavnim gradom Severne Makedonije. Saznajemo da je sve to posledica neverovatne korupcionaške, investicione pljačke u vreme vladavine Nikole Grujevskog, ovdašnjeg diktatora kojeg su njegovi sunarodnici nedavno prognali u Mađarsku.
Tome bi se zlurado podsmehnuli, ali kada bolje razmislimo: pa zar se u Srbiji ne događa nešto slično?
Zbog toga ne možemo a da se ne zapitamo kome je potreban beogradski metro, ako renomirani stručnjaci tvrde da je plan za njegovu izgradnju nestručan i da je takva izgradnja višestruko skuplja?
Kakav akva park Nišu treba, ako pojedina naselja udaljena samo par kilometara od centra, nemaju obezbeđenu kanalizacionu mrežu, a Nišlije dišu sve zagađeniji vazduh?
Da li je grandiozan nacionalni stadion važniji od još neasfaltiranih ulica, ili asfaltiranih i punih džombi i pogibljenih kratera, ulica sa neobeleženim pešačkim prelazima?
Naravno, izlišno je govoriti o pevajućim fontanama, trgovima popločanim već odvaljenim pločama, svetlećim mostovima u gradu gde mnogi penzioneri žive sa mesečnim prihodima manjim od 15.000 dinara.
Kome je potreban takav imidž i pokazivanje spoljašnjeg sjaja kojeg opisuju, kako Morgan Skot Pek tvrdi one reči koje su „ključne za razumevanje moralnosti zla” (M. S. Pek, 2006: 63).
A, u takvoj moralnosti zla, u kojoj se sada nalazi Srbija, normalno je da se u prepunoj beogradskoj Areni održava proslava 13 godina postojanja SNS-a dok se batinaši, širom zemlje, obračunavaju sa golorukim ljudima, uplašenim za vazduh i vodu i zabrinutih da će im nekim novim zakonom biti osporeno pravo na kuću i imanje. Zašto bi onda takvoj „normalnosti” bilo strano da jedan čovek bagerom nasrne na protestante? Deluje kao loše karikiranje čina čuvenog Džoa bageriste, inače simbola petooktobarskih promena 2000. godine, koji je na zgradu RTS-a tzv. TV Bastilje krenuo tom građevinskom mašinom.
…i lažni patriotizam
U takvoj kulturi bezličnosti (bledih kopija, vulgarnosti i banalnosti) normalno je da pojedine aktivistkinje vladajuće stranke više nalikuju kolgerlama, nego ozbiljnim društveno-političkim delatnicama, a da premijera jedne zemlje dočekuje ministar poljoprivrede u farmericama!? Nakon toga premijerka „mudro” objašnjava građanima, kako je tu samo reč o dres kodu (u prevodu za one koji su manje mudri od nje – o načinu oblačenja), a ne o evidentnom protokolarnom bezobrazluku i prostakluku. Ali u zemlji u kojoj se od Mice Trofrtalje i njenih hitova: Davorike dajke i Dedi treba malo meda, preko Lepe Brene, Tesnih koža, TV Pinka i Farmi decenijama odgajao kult primitivizma normalno je da se ugledni naučnici i akademici proglašavaju dangubama i bezveznjacima, a da se u onima, manijakalno opsednutim sopstvenim veličinama, vide proroci i vizionari.
Zbog toga tu Ustav ne krše oni koji donose protivustavne zakone već oni koji se protiv nezakonitog postupanja bune. Tako su i patriote oni što strancima rasprodaju zemlju (lat. patria – otadžbina, očevina), a ne oni koji žele da je sačuvaju. Pa su tako maskirani crnokošuljaši, koji motkama i čekićima nasrću na narod, branioci zakonitosti, a napadnuti fašisti.
Baruh De Spinoza, čuveni svetski etičar, piše da kada lažna ideja postane istinitom od toga se ne može zamisliti ništa besmislenije (B. Spinoza, 1970: 8).
Krećemo, nazad, prema granici. U Kumanovu vozimo izlokanim ulicama pored oronulih fasada. Zaustavljamo se ispred semafora gde nam prilazi čovek oronulog izgleda – Brate, daj neku paru, moli.
Vadim neki sitniš iz novčanika, dok mu se moj saputnik grubo obraća: Ajde briši. Štrokav si!
– Pa, nema’ gde da se okupa, odvraća mu ovaj.
– A onolike fontane?, odbrusi cinično moj saputnik *)
*) O fenomenu laži i izveštačenosti videti: Abraham Mol, „Kič – umetnost sreće”, Niš, Gradina: 1973.